The Rainbow Spark

Perle

2008-10-14T16:21:00.000-07:00

Niske crvenih i belih perli na tankoj struni oko vrata, zvuk njihovog zveketa pri sporom pomeranju tela po beloj plahti, uz mirise Kandana i Sandala, pomešanih sa kapima znoja u strasti. Tananim prstima naglašenih zglobova stezala je jastuk u grčevitim uzdasima dok ju je groznica požude tresla. Duge plave vlasi motale su se oko mojih usana dok je slatki ukus ruža opsedao moj jezik, duboko dopirući do jednjaka i činio moju utrobu punom šarenih leptira koji su plesali u krug, u krug i nazad u krug. Disale smo duboko i nismo govorile. Samo su pogledi vrcali pod svetlošću belih sveća. Kocke leda klizile su niz njen kičmeni stub i tik pred svinkter mešale su se sa mojom pljuvačkom, a odmah zatim mešavina se stapala u dugi poljubac činivši otkucaje naših srca ludim i bučnim. Gušile smo se u želji koja se nekako spontano, dužila u nedogled. Okrenula se lagano i njena bedra su kao magija, osula moj već raspomamljeni um. Lizala sam joj vrat mazeći njene grudi. Kažiprstom sam okretala njene vrele bradavice, levu u levo, desnu u desno. Stazala je moja leđa, a ja sam natopljena suzama sreće, prepuštala se sopstvenom nadahnuću. Trešnjom sam joj mazila stomak, lagano spuštajući ga ka čudnom udubljenju, pupku, gde sam je zadržala nekoliko desetina sekundi, a potom isisala koščicu i predala ostatak njenom usahlom jeziku prilikom nestajanja ega, usled snažne pohote. Nestajale smo zajedno i moja ruka je osetila toplotu njenih prepona u trenutku kada su se njene butine stresle i kada je magična tečnost ovlažila moje dlanove. Njen urlik uz neizostavni uzdah isprovocirao je moje telo te se i samo sakupilo ljubeći njena stopala. Zaspale smo neme, izgubljene u nepoznatim dubinama podsvesti.

Antihrist trač superstar uz karike

2008-10-14T06:50:00.000-07:00

Mnogo je onih koji bi se pri nazovi kajanju okupili na jedno mesto. Međutim, tu se najčešće mogu sresti empresmomani, piromani, ucveljeni porodični ljudi koji imaju potrebu da očuvaju svoj nespokojni brak, za koji su i sami svesni da ga je nemoguće održati. Nađe se tu i pokoji prolaznik koji beži pred oblakom, pokoja uspavana, pa jos slabovida bakica koja šeta u krug sa svećom paleći kapute i jakne onih koji su ispred nje. Ako pokušaš da kažeš bilo šta što bi se moglo negativno odnositi na obred, našao bi se već neki devojčurak od ne više do petnaestak leta, sa maramom na glavi vezanom oko vrata, koji bi se potrudio da vam uzneseno pojasni obred kruženja koji vama (jel???) nije jasan i koji bi baš u trenutku svog zanosa u pametovanju, gledajući vas direktno u oči, no ne obazirući se na kretanje sopstvenih ruku, palila kiku sredovečne žene koja viri ispod stare, opet, iznošene marame. Tako, stotinak ljudi vrtelo se oko Velike institucije uz pojanje jarčeva koji su se verovatno maločas vratili sa večernjeg obroka, omleta sa slaninom, koji im je opet najverovatnije, a i ne mora da bude tako, spremila debela supruga ružičastog lica i poslužila uz srdačan osmeh.
E, sad, nađe se tu i pokoji pravi pokajnik, verovatno budući pokojnik, ali su oni nekako povučeni i nezanimljivi. Mora se priznati da je zanimljivije videti ženu sa puno šminke na licu i opet, neizostavnom maramom, koja prolazi ispod plaštanice i koja se već u samom prolazu veselo osmehuje mužu, ljubavniku, bratu ili prijatelju, kolegi, komšiji, hrleći mu u susret, nekako baš u vreme kada bi ceo svet, po nekome, trebalo da bude tužan.
Naravno, prisutni su tu i pink dečaci kojima je zabavnije da ocenjuju kako je čiji rajsferšlus sašiven i koliko je materijala bilo utrošeno na isti, što se svakako može prihvatiti kao najnormalnija reakcija (jel???).
Ipak, mora se priznati da je kraj peska u koji su zabodene sveće “udaljene od pločica” prijatno toplo te da takve delove ne bi trebalo skrnaviti jer imaju širu primenu, a da je fresko slikarstvo zaista očaravajuće te bi ga trebalo sačuvati kao kulturnu znamenitost.
Čudni su putevi… - u prevodu: Ima nas raznih!

Ti si…

2008-10-14T06:26:00.000-07:00

Ti si ostvarenje mojih snova,
Ti si deo koji nedostaje u mozaiku.
Ti si lice koje rado viđam,
Sunce koje me posle kišne noći čeka.
Ti si misao,
Ti si reč.
Ti si tuga i plač,
A ja ipak svojim želim da izmamim osmeh tvoj.
Ti si sreća i radost koju imam,
Ti si pokret koji činim.
Ti si cvet u blatu,
Sjaj koji mi očima vlada.
Ti si zao,
Ti si dobar.
Ti si bolest što me mori
I izvor života do kojeg put znam.
Ti si nemir što me ubija,
Ti si mir što me iz besa prene.
Ti si vetar na suncu i muk u tmini,
Boja moje duše.
Ti si prozor u lepotu,
Ti si energija nežnog dodira.
Ti si tren srčanog otkucaja,
Dah što mi život produžava u beskonačnost.
Ti si prostor,
Ti si vreme,
Ti si prekor i podrška,
Dijamant i vazdušna nit.
Ti si istina,
Ti si laž.
Ti si zver i anđeo,
Ruža i trn.

Nikad dovršena priča

2008-10-09T09:48:00.000-07:00

To sam ja. Glorija. Možete me zvati Gorki. Upravo sam pogledao jedan film o devojčici koja je izgubila majku. Rastužila me je njena sudbina. Zapalio sam cigaretu, povukao dobar cug i slomio kasetu preko kolena. Traku sam izvadio i iseckao na kvadratiće. Napraviću divan mozaik na zidu. Nego, lepak me malo zajebava...

To sam ja. Glorija. Majka me je rodila u mokrom lišću u vrtači. Tada sam se prvi put tuširao: kišom. Kaže – smejao sam se čim sam ispao iz utrobe. Prvi put bio sam povijen listovima hrasta. Kasnije je tek nabavila pelene. Rastao sam u šumi, izolovan od sveta. Prvo sam spoznao zvuke. Onda sam saznao i za slike. Žive slike. Ipak, zvuke sam više voleo. Ćutao sam do šeste godine.
Igrao sam se granjem i grudvama blata. Jenom me je jurila divlja svinja, ali ju je majka ubila. Imali smo super večeru. U sedmoj godini sam progovorio i od tada je postalo teško sklopiti mi vilice. Dobili smo stan kada je mama dobila posao pralje u jednoj gospodskoj kući. Upisali su me u školu koju nisam baš puno voleo. Srpski mi je najbolje išao. Porodica Erlenvajn (vlasnici kuće) primetili su da sam neobično reagovao na različičite, čak i najtiše zvuke. Svaki ton koji bi mlada gospođica - ćerka odsvirala na klaviru, odmah sam mogao da otpevam. Brzo su mi nabavili profesora koji me je o njihovom trošku učio da sviram...

To sam ja. Glorija. Imam dvanaest godina. Majka mi umire od karcinoma dojke. Drže me daleko od njene postelje. Odgaja me porodica Erlenvajn. Prihvatili su me kao rođenog sina. Katkad provirim kroz vrata mamine sobe. Mršava je. Plašio sam je se. Često plače i doziva imena nekih meni nepoznatih ljudi. Naravno, niko od njih nikada ne dolazi. Osim doktora Race Uroševića. Kad god je dolazio, znao sam da se zdravstveno stanje moje majke pogoršava. Znam da joj on nešto ubrizgava, od čega bi njeni bolovi trebalo da se smanje. Čini mi se, da se nikada nisu smanjivali već da su suprotno, postajali jači.
Igram se pored fontane, mirišem cveće i pevam neku melodiju koju sam juče svirao. Najviše sam voleo da pevušim Bahove preludijume. Prstima sam prelazio preko vode i slušao divne šumove. Voleo sam mačke pa mi je gospodin Erlenvajn poklonio belu persijanku. U ponoć je majka preminula. Iz svoje sobe čujem užurbane korake. Gospođa Erlenvajn je ušla u sobu gledajući me kroz suze. Pretvaram se da spavam, kao da se baš ništa ne događa. Poljubila me je i izašla. Ustao sam i otvorio prozor. Bilo je dosta ljudi u dvorištu i mrak je uterivao tišinu u moju dušu. Posmatram ih kako se miču, promiču, plaču i opijaju. Onda sam pogled podigao gore. Nebo je bilo crno, sevalo je, ali je zvuka groma jedva bilo. Izgleda da se sprema gadno nevreme. Otvorio sam fioku radnog stola, koji mi je usput rečeno, opet kupio gospodin Erlenvajn, uzeo papir i olovku i napisao desetak rečenica – Mama je umrla. Mame više nema. Majka je iščezla. Mama spava. Oni samo misle da je umrla. Evo, Bane (mačak) mi je svedok. On zna. I klavir tvrdi tako. Mama je otišla u kupovinu. Mama će mi kupiti zvezde... – Seo sam za klavir. Počeo sam da sviram Hendla, Sarabandu i onako u grave tempu, ovo sam svirao baš, baš grave! Suze mi teku, padaju na prste, ali sviram, sviram sve glasnije i glasnije, čini mi se da nadmašujem i fff. Udaram po dirkama kao da želim da ih polomim. U sobu ponovo uleće, kao na metli, gospođa i vrišti da prestanem. E, sviram! Sviram iz sve snage! Zglobovi me bole i sviram! Hoću da sviram! Moram da sviram! Gospođa vrišti, moli da prestanem. Pokušava da me odvuče od klavira. Gurnuo sam je na pod. Sada ja urlam – Izlazi napolje! Bednice! Kako se usuđuješ!

To sam ja. Glorija. Imam četrnaest godina. Bolnica za duševne bolesti – dr.Laza Lazarević – Iskrivljena lica oko mene, svi ćute i hodaju sporo uz stepenice, niz stepenice, pa uz setepenice, pa niz stepenice... Brojim pločice 78, 79, 80... 120... Nikako da stignem do poslednje. – Većera, momci, većera! – Buđavi rizi-bizi, po koji krompir u njemu i kiseli jogurt razblažen vodom. Jedan stariji koji stalno recituje Gorski Vijenac gađa me kašikom i urla – Pederu! – Ustajem, prilazim mu sa smeškom na licu! – Familiju ti jebem! – Udaram ga nogom u cevanicu. Obaram ga, šutiram u stomak i pljujem po njemu. – Majku ti jebem polomiću ti kičmu! – Upada medicinska sestra, koju po pravilu zovem – Kravo! –
Glorija, dosta! Mukodine, dođi ovamo, ovi će se poubijati! – Ulazi Mukodin (tehničar). Udara mi šamar. Ja se smejem. – Marš u sobu! – Pola sata kasnije – urlanje – Terapija, momci terapija! – Svi grogi ulazimo. Sipaju mi šarene tabletice u šaku i šolju vode koju će dati i sledećem pacijentu neispranu. – Popij to! – Gutam tabletice. – Zini! Podigni jezik! Jesi progutao?! – odgovor – Ima jos malo bona za batu?! – Gleda me drsko i šalje kod sledećeg tehničara da mi da injekciju. – Skini gaće! – Skidam gaće i on mi zariva iglu kroz koju će proteći Flormidal. – Srce, bolje da si mi zario nešto drugo umesto toga! – Gleda me otrovno, dok mu se drugi smeju. Jutro je. Dižu nas na noge i šalju u boravak. Ribaju i onda nas vraćaju u sobe. Urlanje – Vizita! Vizita! Svi u sobe! – Dolazi doktorka i redom pita – Kako ste danas? – Izgleda milo. – Ja sam super, doktorka, a vi?! – rekoh sa osmehom. – Glorija, videćemo, možda ćeš u petak kući. – Tako iz nedelje u nedelju...

To sam ja. Glorija. Imam petnaest godina. Moji lažni roditelji upisali su me u srednju školu, misle da je najbolje za mene da postanem ekonomski tehničar. Ja sam želeo samo da sviram. Nisu mi dali. Kažu – muzika te neće nigde odvesti. Počeo sam da pijem, onda malo i da se drogiram i tako sve dok nisam postao zavisnik. Dobro, posle još jednog boravka u ludari, skinuili su me. Izgubio sam samo pet meseci. Polako se odaljavam od sveta. Zaljubio sam se u druga koji sedi iza mene. Četiri godine sam umirao za njim. Znao je to i kada jednom umalo nisam pao godinu, on mi je, svojim suzama, pomogao da popravim sve ocene. Kako sam znao da nikada necu moći da budem sa njim pronalazim novog dečka. Ostavio me je posle par nedelja. Ali smo se lepo kresali. Jeste da sam od tuge ponovo na kratko završio u bolnici, ali prošlo me je. Po izlasku iz bolnice, počeo sam da se krešem gotovo svakog dana sa različitim tipovima. Bilo je tu i popova i profesora i frizera i seljačkih sirovina i onih koji nisu pederi ali njihov dečko jeste. Bilo je nežnih, ucveljenih, a i grubih, agresivnih...

To sam ja. Glorija Erlenvajn zvani Gorki. Imam devetnaest godina. Upravo sam završio srednju školu. Ja nemam mamu, ali imam lažnog tatu i još lažniju mamu. Šalju me na studije u Beograd, baš kada sam primetio da fejk tata kreše novu pralju.
Konačno sam slobodan.
Jašem na kurčini brkatog čike koji će me posle toga zaposliti u svojoj firmi. Ima lepu lizalicu, ali je u faci mnogo ružan. Debela svinja! Studije mi ne idu baš najbolje pošto sve svoje vreme posvećujem uglavnom traženju kurca i nalaženju novca za preživljavanje. Evo me u X-u – gay klubu, trenutno jedinom u Beogradu. Muzika fuš, ali jebozovnih faca koliko ti srce ište. Mnoge od njih ne mogu da imam, ipak ponosit sam. Ponekad mi se desi da startujem nekog – Srce mogu da ti popušim? – Na kraju me obično zaboli glava od te dreke i loše ventilacije. Stiže mi poruka prijatelja iz Mađarske – I am travelling to Novi Sad and listening to – Voljela sam! – Aha, pa lepo i šta s tim??? – Odlazim u WC. Tamo duvaju neku super albanku, srolaše i meni joint. Posle sam bio kao ušuškano meče, samo sam se mnogo smejao.
Došao sam kući. Zvoni telefon. Moj bivši dečko želi da svrati. Dolazi. Sa vrata ga skidam i bacam u krevet. Kurčina mu je brzo narasla. Osećam ga u stomaku, a kako me tek pali to što priča – Hoćeš kurac kurvo?! A?! Evo ti ga! Evi ti kurac! – Jebi me, jebi me molim te, nemoj stajati! Strpaj mi ga do jaja! – Trpali smo se bar dva sata. Kao po običaju, odlazi kući.
Zvoni telefon. Moj bivši i bivši mog bivšeg dečka. Hoće da svrati. OK! Zvoni. Otvaram vrata i vučem ga u fotelju. Krnem mu žvaku i ponudim ga vinjakom. Da ne pričam puno, iste večeri i sa njim sam se kresao još žešće...

To sam ja. Glorija. Bludnik. Pijem vinjak i Smirnof na smenu, pa kalim pivom. Pišem tekst o Mesecu kojeg uzdižem u božanstvo. Našao sam zaostali dontro mog pokojnog dede (oca tate Erlenvajna). Super! Sedam komada je dovoljno za početak. Izlazim na ulicu. Stopiram do centra. Jedva mi je stao jedan homofobični majmun. Nema veze bitno da tera. – Kako se zoveš? – Živadin, a ti? – Glorija! Nego slušaj čiko. Ja sam peder! – Malo se uplašio. – Jel mogu da ti ga popušim dok voziš. – Nabio mi je pesnicu u slepoočnicu i isterao iz auta. Dobro, idem dalje. Računam, svašta se čoveku desi... Eto me u centru. Karađoka pun! Šetam, namigujem, kao pišam u žbunju. Ništa. Nailazi murija. Nastavjam da šetam, silazim niz stepenice i pederima koji su na klupi dovikujem – pičke pederske! Smrt pičkama! Zaglavljujem kod druga koji radi u trafici baš kod Karađoke. Taj drug mi je usput, jednom bio dečko. Imali smo kompromisnu vezu i živeli zajedno dok ja nisam našao drugog.
Jutro je. Dolazim kući busom koji klacka više od četrdeset pet minuta. Trpam senf i hleb u usta i odlazim da spavam. Budim se oko dva posle podne. Zove me tip – veza. Prave grupnjak u Zemunu. Pristajem. Letim u kupatilo na brzinu se tuširam i klistiram. Hvatam bus do Z. Venca pa otuda 15-icom u Zemun. Joj! Bilo je svakakvih, ali par njih je bilo baš žestoko. Primio sam obojicu. Prvo jednog po jednog, a posle obojicu. Piškili su po meni, posle svršavanja. I ja sam eksplodirao. Polio sam se sopstvenom spermom. U šifonjeru sam našao neku žensku haljinu i navukao je. Promarširao sam kroz dnevnu sobu gde je bilo njih desetak. Onda sam prišao jednom ćelavom sadisti i rekao mu – Uništi me! – Brzo se šaka našla u mojoj bulji, a onda i bejzbol palica. Joj što je bilo dobro. Želeo sam da piša u mene, ali nije mogao da uradi to u erekciji. Koliko sam se kurčeva samo nasisao!

To sam ja Glorija. Imam 23 godine. Pošto sam se potpuno odvojio od mojih fejk roditelja, mada se i dalje prezivam Erlenvajn, preselio sam se u Novi Sad. Živim od penzije koju su mi ustupili. Tražim neki posao kako bih mogao i da živim i da plaćam kiriju. Ništa od toga. Dolazim u Jagodinu. Isto sranje i ovde. Kirija je niža, ali opet ne mogu lepo da živim. Pucam od depresije. Zamisli pedera bez novca! HA! Hrane me prijatelji. Imam morsko prase i mačku. Oni obično imaju šta da jedu, ali ja često nemam. Potežem sve veze. Moram zbog nekih ličnih stvari skupiti oko petsto Eura za dva meseca. Biti prostitut?! To ovde nije moguće! Tražim dečka koji će me voleti i kojeg ću pre svega, ja voleti. Ne ide mi od ruke. Postoje šanse za inozemstvo, ali nema interneta, a ni kompa, prodao sam ga. Dontro i neki sedativčići rade, još malo pa će se umešati i pivo. Drugačije – ubio bih se.

To sam ja. Glorija. Živim od danas do sutra. Zavisi od dužine trajanja prijateljstva. Nagao sam, često bez manira. Onda sam na smenu mio, manirizovan do zabrinjavajućih razmera.
Kupio sam iglu da probušim još jednu rupu na uvu, a i obrvu bih rado. Samo frka mi je da to uradim sam. Zovite me pička!
Upoznajem jednog prelepog crnog dečka koji me potpuno osvaja i fizički i mentalno, ali ne želi da bude sa mnom. Plačem! Urlam!
Hodam ka kući, slušam muziku. Suze se ne zaustavljaju. Nisam želeo da se jebem (nije ni on), želeo sam samo da ga čvrsto zagrlim, eventualno poljubim. Otključavam vrata, ne skidam odeću, odazim do stola i otvaram imenik specijalno namenjen samo za brojeve pedera, jerbača i potencijalnih jebača. Prvo ime: Vladimir KŠ, 064-... – Vlado, dođi, molim te! Želim te u sebi! – Pojavljuje se Vladimir već posle četrdeset pet minuta i koliko je zaustio da nešto kaže, toliko mu je moj jezik već bio do dna u grlu. – Jebi me, molim te! Rasturi me! - Nećkao se, ali sam ga svukao neobazirući se. Smeštam njegov kurac u usta i počinjem da sisam! Zaurao je – Ne steži mu toliko glavu! – Istržem ga iz usta. Stavljam mu šaku na usta i nabijam se do jaja... Na kraju sam vrištao. Vlada, ko Vlada, otišao je odmah posle svršavanja – Žena će da mi posumnja, moram da idem! – Ok! Čekaj, idamo zajedno, povešćes me do Sarine međe.
Neki klinci se rasturaju od lepka na klupici kod Simpa. Prilazim im. – Ej, mali, daj malo tu kesu! – Ne vraćam je. Idem mračnim ulicama i duvam, pluća mi se pune.
Jedina frka oko toga je što se posle toga par dana osećas na lapak, tako da svako može da prokljuvi. – Ma ko ih jebe! – Tako gubim par sati, možda će ovog puta malo duže da traje – mislim. Ulazim u dragstor. Kupujem cigarete i dog teta pravi viskalni račun, kradem čoko bananicu i stavljam u džep. – Do viđenja teto! – Kako volim to da kažem, posebno kada radi neka mlađa od mene.. U ušima bije gothic. Idem ka svojoj bivšoj (završenoj) osnovnoj školi. Gazim preko male žabe. Žao mi je. Gledam ispred sebe da ni slučajno ne nagazim još koju. Preko plavog mosta (koji je usput bele boje), blokovima pored bedema dolazim do škole i lupam domaru na prozor. – Čiko, aj mi otvori vrata! – Dečko jesi ti lud?! – Luda ti je mama! Otvori mi bre, hoću malo da sviram! – Na sreću čika me poznaje. Pustio me je. Pored palme, kroz hodnik koji miriše na zubarsku ordinaciju, ulazim u kabinet za muzičko. – Ah, klavir!!! – Sarabanda! Opet, opet i opet! Lupam po dirkama koliko god mogu. Jedva da sam sklanjao stopalo sa pedale. Više mi se tako sviđa. Onda sam ćapio harmoniku koja je stajala u nastavničkoj pripremi, u vitrini. Sviram II Mađarsku rapsodiju, pošto istu nisam znao da odsviram na klaviru. Širim meh i nadam se da će pući, ali izdržava...

To sam ja. Glorija Erlenvajn. Slažem kvadratiće trake na zidu. Jedan je malo oštećen, nije lepo isečen. Pravim mozaik, a šta će od njega ispasti, videću tek kad sve nalepim.
Hvata se mušica na lepljivoj muholovci. Nju ću staviti u centar mozaika, a ako se uhvati još neka, ko zna u kom će delu zhavršiti. Gladan sam. Moram nešto da spremim. Otvaram fižider da izvadim jaja ali sam uočio dvolitarsku bocu Apatinskog piva. Jelen, sine, jelen! Jebeš hranu! Cirkaću, pa ako zaspim – zaspim, ako ne, zavšiću mozaik. Komšija lupa da stišam muziku. – Dabogda tebe majka stišavala jastukom po njušci! – pojačavam muziku. – Oš malo Karleušu da ti pustim?! Sisaj kurac bre! – Lepim komadiće trake i postaje mi dosadno. Puštam pornić i drkam tako dok mi se ne zgadi. Joj! Soba mi je u haosu, moram to da sredim već jednom! Ma ko me vidi?! Spava mi se. Sutra ću. Mčka mi liže palac na nozi. – Bane bre, pusti me da spavam, plizzz! – Ok, sad će maca spavati u šupi. Ustajem u gaćama i nosim macu u šupu. Vraćam se u krevet skoro mrtav.

To sm ja. Glorija. 06:59. Sunce mi probija mozak. Jutarnja kafa i Sunđer Bob Kockalone. B92. Ličim sebi na Lignjoslava, samo što ne izlazim iz kuće na biciklu. Sunjđer Bob mi ne da da uđem u njegov klub. Ipak sam ušao, iako nema mesta ni za pokret. E, jebi ga, odleteh u šumu sa Sunđer Bobom i njegovim frendom čiju morsku sortu jos nisam protumačio. Čarobna školjka – glupa igračka. Veruju glupoj igrački – šta me briga, idem ja da pronađem put do kuće. – Svretlost na kraju tunela! Oh, ne! Opet Sunđer Bob! Osnivam svoj klub Lignjoslav.
Zovite me Lignjoslav. Mačka mi ide na živce. Neprestano pokušava da mi se uvuče pod čarshav. Izgubio sam muštiklu, a ovaj Best – narandžasti ubija i želudac i pluća.
Dakle, drago moje ja, kako ćemo započeti dan??? Gde da idemo ovako rano? Za početak ćemo, verujem, u WC. Kuvam još jednu kafu, uzimam hrvatsku verziju Mikijevog zabavnika – Miki Maus. Svi mi idemo da se odmorimo na WC šolji. Gutljaj kafe, pa dim Besta od 1.1 mg nikotina i 12 mg tara (ukoliko se to ne odnosi na svih dvadeset cigareta u kutiji). – PŠKO PATAK – PUT ZLOČINA. Lokacija radnje – kuhinja otmenog patkogradskog hotela Blitz... – Joj! Što sam gladan! Roze toalet papir – listići. Mnogo brzo ide, a tek što grebe! Stavljam tiganj na rešo... Lažem! Još uvek pijem kafu. Nemam nameru da doručkujem. Moram da smršam, a danas nemam ni kinte za hleb. Jebeš ti to. Frižider pun jaja, a nema hleba!
Kako započeti prokleti dan?! Ipak doručkujem – Bendžamin desetka. Telefoniram svima koje imam u memoriji telefona. Nadam se da će neko reći – Hej, hajde dođi! – ali mislim da će pre biti da ću čuti – E, srce, ako ti treba psihijatar, on je na trećem spratu ZCJ-a, a mene pusti da spavam! Ok?! – Vćina mobilnih je isključeno. Ajmo opet, drago Ja. Možda je neko do sada ipak uključio fon. Ej, možda bi mogli do Jece u radio?! E, jebi ga, ona radi posle podne! Gde da idem?! Šta da radim?! Znam! Dan ću započeti spavanjem...
Nisam spavao. Otišao sam do prodavnice i uzeo hleb na recku. Doručkovao sam rovita jaja na oko. Moja pokojna majka ih je zvala jaja ne dupe!
Sex, sex, sex... Ništa danas od seksa, osećam to. Oblačim se. Polazim kod druga, stopom, naravno. Usput da kažem – poskupeo je autobus. Ranije je bio 25, a sada je 28 do B. brda. Budim kuče svoga prijatelja, a ono budi njega... Tako, negde stigoh. Započeh još jedan beskrajno, dosadan dan.

To sam ja. Erlenvajn. Čovek koji menja raspoloženja brže nego tipke na tastaturi. Onaj koji uvek juri, ne bi li negde možda, uhvatio sebe. Ne bi li pobegao od samoće koje se užasava, u kojoj problemi postaju još veći, još strašniji. Zvao sam da pitam za posao. Čika je još uvek na službenom putu. Nikako da ga nađem da ugovorim sastanak. Promenio sam izgled Office assistant-a. Postao je čarobnjak. Dnevničke priče. Dan je ovakav, dan je onakav, kakio sam, piškio sam, pio kafu i opet sutra biće tako. Mali grad (u njemu dve tri ulice što seku se kod pošte). Mesto koje ne podnosim. Ljudi koje ne podnosim. Gde li se može naći dontro za sitniju kintu ili vutra pak. Izbegavam teže stvari.
Sinoć sam na britanskom čatu uspostavio puno kontakata. Baš smo se lepo ispričali i gledali. Ja njihov kurac, a oni moje grudi ili guzu. Nije ni to loše kad si sam. Osećam se kao šlogirani karanfil (kako god to izgledalo).
Vodim vas u dvorište svog prijatelja koje je istovremeno i školsko dvorište. Trava je zelena. Jelka je tamnije zelena. Ima korova. I on je zelen. Ruže su sasušene sa divljacima u ljubavnom zhagrljaju – kao seks sa sirovinom. Srušena komšijska ograda. Komišiluk koji posmatra svaki moj pokret, ljudi koje iritira moja alka na nosu, a i duga kosa. Jedno dete me je pitalo – Jesi ti šuntav? – odgovorio sam mu sa blagim, prijatnim osmehom – Jesam li?! – drugarica ga je povukla, pa je ućutao. Ah, ti mali debilčići. Sledećeg puta ću se pojaviti sa alkom na donjoj usni.

To sam ja. Glorija. Imam dvadeset chetiri godine i nemam alku u donjoj usni, mada umem da nakachim lazhnjaka. Ovo je kao neka usamljena faza, mada ponekad upadne jedan ozhenjen tip – sirovina. Nije ni malo lep, ali ima alatku bash kako valja. Ali to je druga pricha...
Postoji jedan razvedeni str8 lik (dok se ne dokazhe suprotno). Zaljubljen sam u njega. Negde u sebi sumnjam da ccu ikada imati neshto sa njim, ali bih to voleo. Desi se chesto neki zagrljaj. Voli on mene kao frenda i zna kakva su moja osecanja prema njemu. Jedne nocci smo se poljubili. Kao krnuo mi zhvaku par puta, ali izgleda da se bojao da mi pridje. Imao sam utisak da bi mi dao samo jezik, ali nikako ne bi licem prishao blizhe. Posle me je pitao da li je to dobro uradio. Istina je da nije, ali suvishe sam zaljubljen, tako da mi je i to bilo prelepo i neverovatno. Chesto je mrachan – ovan – oduvek sam imao poblema sa njima – ali izgleda da sam lepak za njih ili su oni pak za mene savrshene klopke.
Doshao je sa svojom devojkom (Ja sam kreten! Ja! Pomogao sam mu da je smuva! Primila se na moje poruke i ishao da razgovaram sa njom, da je opustim jer je bila prestravljena!!! Aaaaaaaaa!!!). Pitao me je da li mozhe da dodje. Naravno, pristao sam. Jedan sam od onih koji kada voli dopusta drugoj strani da radi sve sto je cini sreeccnim.
God, ljubili su se, balavili se do pesvesti. Ja sam zurio u monitir, ubijao kokoshke, dostizao rekorde i dozvoljavao teshkoj agresiji Metala da urla iz zvuchnika – a svi smo imali jednu zajednichku ljubav – PLACEBO (u njih mi ne diraj da ti manijak neda po pich'ci) – dok sam ja ccutao sa izgovorom da me boli zub (jeste me malo boluckao). Eto shta ti je str8er dash mu da bira izmedju savrshenog mushkarca koji – je iskusan u krevetu, zna da kuva, uredan je (bar dok ga neko gleda), ne mirishe na vocckice kao zhena, ima sluha, slusha slichnu mjuzu, zaljubljen je u njega do ushiju i otisao bi na kraj sveta sa njim, nezhan je (mada bane sa nekom sochnom psovkom), blah, blah i devojke koja je – mlada, neiskusna, jebeno mirishe na raznorazne voccke, komunikacija svedena na pritajenu gestikulaciju i rumenilo na obrazima, blah, blah i on izabere nju! Zashto?! Samo zato shto ima sise i chetinarski predeo u obliku trougla sa rupom medju nogama!!! Nemam rechi! Ovo je za plakanje!
Odlaze kucci ili kuccama (ko bi ga znao) – E, mi smo te smorili jel da? – Ma niste bre, nego me boli zub, pa nisam mogao bash puno da pricham (Ne da ste me smorili, nego ste me umorili, izbedachili, naterali da pojedem sopstveno govno i sad mogu da se tornjam sam sa sobom!!!), a i znam da niste doshli da me gledate vecc zato sto vam treba malo mira (al ste ga imali...). – Pa jeste. – Oh, God, the fuck! Ispratio sam ih, vratio se do rachunara, brzhe bolje promenio muziku – This Is My Very First Love Song – napisao jednu pesmicu na koju samo mozhes otkinuti od kukanja, ugasio mob., popio par desetki Bendzhamina i zakovao se u krevet.

My name's Bond. Dzhejms Bond. Doshla mi je frendica koja se strashno nalozhila na mene. Bio sam usamljen kao i chesto do sad (ako pogledas prethodne odeljke, mislim da cces u svakom nacci bar po jednom rech usamljen). Popili smo nekoliko dvolitarskih boca vopija, par desetina kafa, slushali Secret Garden (obrade klashicnih dela), filosofirali, naklapali i preklapali i legli da spavamo. Nekako se njena ruka nashla na mojoj (I wonder why???), bash kada mi se suza iskrala iz oka, shto ova svakako nije primetila u mraku. Mazila me ja po kosi i ljubila prste. Bilo kako bilo, dodje tu do poljupca, pa i do dugog zhvalavljenja. Baaam!!! Leva ruka mi se nashla na njenoj peccini u sred shume, a desna u planinskom predelu! What the fuck... Kiki se brzo nashao potpuno sam u toj peccini. Bilo je dva puta turi-vadi, onda sam primeto kako mi je nos zariven u Grdelichkoj klisuri, shvatio da se kreshem sa zhenom samo zato sto mi je pruzhila malo nezhnosti koja mi je tako nedostajala i brzhe bolje kiki je pao umoran i pomalo zgrozhen, ali u svakom sluchaju manje nego shto sam mislio da mozhe biti.
Par dana kasnije dogovorio sam se sa jednom starom frendicom da probam josh jednom – ko zna mozda postanem bipolaran ili chak str8 . Jednom mi je jedan gay ¬frend rekao kada je uochio moje slobodno ponashanje sa zhenama – Glorija, ako tako nastavish postacces strejt! Kako mozes?! – Poslao sam poznanici leci SMS da sam ono radio sa zhenom i da se jos privikavam na tu chinjenicu. Bar sam hteo njoj da poshaljem, ali sam sluchajno poslao upravo ovom frendu. Nakon toga poslao sam mu brzo josh jednu – Pliz, zaboravi da si prochitao ovu poruku! – Ali kasno! – Glorija, razocharao si me! Btw., to se i ochekivalo od tebe! – Shaljem repliku – Pa valja sve probati zar ne?! Ako sam to uradio, ne znachi da sam postao str8! – Da, honey, treba sve probati, ali ne tako da narushavas svoj personaliti! – Svejedno, stanje sumnje u sopstveni seksualni identitet proslo me je vec nakon nekoliko dana. Kontao sam ovako – I ranije sam se ljubio sa zhenama. Nikada se nisam toga gadio. To je uvek bilo kao divno hranjanje ega i nabijanje kompleksa tipovima u besomuchnom strejt okruzenju koje neprestano navire i preti da zakuca na vrata sa pitajnem – Jebesh li shta?! – ili – Jesi jebo shta noccas?! (u lokalnom JA izgovoru to bi bilo – Jel jebesh neshto? Si jebao neshto noccas? – sa akcentuacijom na vokalu poslednjeg sloga) – tako da je ovo bilo samo jos i par puta turi-vadi. Nishta strashno. Ja sam i dalje onaj stari Glorija koji sada josh vishe, ochajno trazhi mushkarca koji cce ga voleti.

Oh, Glorija, Glorija, gde to idesh zajedno sa ovim uspavanim i sivim svetom? – Nigde! Kako ja mogu da idem negde sa svetom, ako taj svet odavno ne ide ama' bash nigde! Samo kupuje pticce koje chuva zakljuhane u kavezima i divi se njihovom neverovatnom graktanju i sraccki!
Novina – imam cimerku. Teshko izdrzhavam i jedan dan bez nje. Kad je nema odem u kurac. Chesto odlazi kod svojih u Kragujevac (svakog vikenda, nekad i na duze, u zavisnosti da li je svadba, veridba ili slava u pitanju). Onda mi dodje onaj nesreccni strejt prijatelj u koga sam ja tako strasno zaljubljen i pravi mi drushtvo. Kad bolje razmislim – Pa ni bez njega ne bih mogao da progutam dan! – Zapravo, bez njega trenutno nishta ne bih mogao da progutam. Kada nema njega ili cimerke ja ni ne kuvam, a ni ne jedem. Samo pushim i pijem litre kafe i eventualno piva. Ne volim da kuvam samo za sebe. Ne volim ni da zhivim sam, posebno ne kada nemam posla.
Napolju pada sneg. – Kad se pre zavrhishe leto i jesen??? – Ajmo brzhe, brzhe! Malo spida, ne previshe, gumirana jakna, cipele, rukavice, slushalice vecce od glave, Green Day... Marsh napolje Glorija! Eto me kod prijateljice (trudiccu se da dalje redje upotrebljavam izraze kao sto su frend i frendica, danas mi se ne svidjaju)! Obradjujemo temu kletve i psovke i beskonachno dugo razmisljamo o njihovom moguccem poreklu (koje selo, kraj...) – Nemo te gadjam s gladno pile, usta te jebem, ti pokljuca ochi! – To mora da je iz Vranovca! Samo oni mogu tako neshto da smisle! – E, a sta mislis o psovci – Jebem ti sisu u pichku! – odakle sisi pichka? – U jebem ti, dal je i to iz Vranovca?! – A ona klasichna – Pichka ti materina seljachka! – shta onda? Tvoja majka je sa sela i ima pichku?! Aha, dobro! A mozhda je to samo konstatacija da i sam taj zhenski organ, nezavisno od vlasnice ima poreklo, nacionalnost, sama za sebe radi, ore, kopa, zaradjuje i tako to... Zamisli idesh gradom, a ako tebe samo pichke, kurchevi, bez vlasnika i vlasnica, ili josh bolje – udjesh u prodavnicu i pitash – Imate li italijansku ili francusku pichku, a seljachku?! E, tu! Dajte mi dvesta grama!

To sam ja. Glorija. Kako sam postao vozhach taksista?Well, veoma dobar eX prijatelj, vozach taksija (striktno je drzhao do toga da ga ne zovu taksista) mi je jednom u besu rekao – Hocces kurac, a? Idi na parking (nije voleo svoje kolege, a josh manje posao koji radi), pa nek te trpaju oni! Zhelim ti da shto vishe kuraca primish u ass. – Ta mu se zhelja i ostvarila... Milion puta me je pitao zashto sam tako dobar. Moj odgovor bi bio – Zato shto te volim. Ne mislis valjda da sam Kupidoinche?! Eto i ovog puta sam bio neka vrsta vile pa sam mu ostvaro zhelju (the dark side of pleasure). Jeb'o sam se sa chetvoricom taksista, zamalo na zadnjem sedishtu njegovog taksija. Bilo je to dobro iskustvo za mental. Naime, veccina njih samo predrkano izgleda, a u stvari su impotentni kreteni iz grupe po eX prijatelju nazvani pechenjara. Ovde ipak neccu o tome govriti... Ko se vozi u taksiju?
Jednom prlikom pre ovih deshavanja vozio sam se par sati u taksiju. Kako? Odakle mi novac? Moglo mi se! U prvih sat vremena pomislio sam da se u taksiju voze samo pederi (fairies) ili narko dileri (narko trafikante). U drugom satu sam shvatio da sam postavio potpuno pogreshnu dijagnozu. Vozli su se najhescce lokalni seljani i seljanchice. Gledano iz veselog ugla, ti seljani su opet bili potencijalni pederi ili od onih koji to nisu, ali vole izletishta. Pomalo podseccaju na sirovinu u donjem veshu sa mog desktopa, ali chak ni na njega (on je donekle lep), vishe su rumeni kao krv i beli kao sneg – Snezhanice koje vro chesto putuju sa ruljom patuljaka i negde zastanu da povrshe neki poso. U svakom sluchaju za svakog od njih, pametnom pederu trebalo bi u proseku trideset minuta do sat i po vremena da ga povali. Seljanchice – ta divna stvorenja! Oduvek sam palio na njih. Ucveljene, na relaciji pijaca – selo – lekar – selo – pijaca – selo – prva kosmshinica – groblje – selo i opet pijaca, dok njihova konverzacija uvek pochinje i zvrshava se sa ruckom ili opet prvom komshinicom (samo u ustima). Ponekad se proshiri na decu, unucicce i nespretnog muzha.
U veccernjim satima zastupljenije su mladje osobe kojima je prva i poslednja misao u glavi sex. Nadje se poneka starija gospodja chija pricha pochinje sa – Moj zhivot je tragedija... – a zavrshava se sa – ...kad sam bila u vashim godinama ja sam proputovala Evropu. Zivela sam kao carica dokle god mi muzh nije umro. Eh, deco, nishta vi ne znate! Moj zhivot je tragedija!

To sam ja. Glorija. Zovite me Dr.Numerus. Pomislio sam da su nove numeroloshke 041 kuchke uspele da mi pokupe klijente. Taman smo pocheli da se svadjamo oko dvojke, jedanaestice i 11/2, da se pljujemo u javnosti kada se javio novi klijent da naruchi chetiri analize. Posle njega javilo se josh gomila ljudi. Dragi mi osmeh na licu – Za dobrim konjem se prashina dizhe (a za loshim josh vishe). Kazhu – pametniji popushta (pa ispadne budala). Ovog puta sam se potrudio da ne budem bash toliko pametan i doshao do cilja. Izgubili su chak i reklamu na lokalnoj televiziji. Progutah gutljaj Ouza koji sa ledom daje fenomenalnu boju 'proteinskog napitka', pojachah Pain... Kad bolje razmislim, trebalo bi da snize cenu Ouza bar za mene. Ipak sam ja vodecci konzument tog picca u prodavnici. Svaki prodavac i prodavachica u radnji na uglu zna da kada kupujem alkohol, kupujem Ouzo (posle se pitam kako tako brzo potroshim novac).
Za upuccene cu napisati neke Numeroloshke podatke o sebi (ali samo neke): Hw – 7, P – 6, D – 4, M – 7, E – 2, Ph – 4, I – 0, Z – zini da ti kazhem! Numnerolozi koji chitaju ovo cce vecc sami otkriti tu numeru. Limes, limes, limes... Dosta zagonetki!

Ja sam bre! Glorija. Nikako me nemoj zvati. Chitaj tu, odccuti, pa spavaj! Ogledam se u ogledalu vecc satima i razmisljam shta da radim sa kosom. Lozhim i kontam posle cuga i po – neccu nishta! Super je ovako! – Moje ja lichi na mene, ali ja ne lichim na svoje ja. Jebo te! Ovo je kao u Spajdermenu – Goblin. Svejedno, Tobiju bih isisao usne! Mali je tako nevino jebozovan... Spremam se. Idem u posetu bivshem zamalo zetu koji je nekada bio tako primamljiv. Na zhalost, to je bilo tada. Moja danashnja poseta je chisto politichke prirode (ako je u politici bilo shta chisto). Shta recci??? Jedva me je prepoznao. Ugojio se kao krmak. Ozhenio se. Ima dvoje dece. Naravno zaboravio sam imena i zhene i dece. Nakon izlaganja propagandnog materijala koji teshko prolazi na selu, ali se nadam da cce procci, zapocheli smo razgovor o porodici, braku, blah, blah... Ja tvrdim kako brak bi trebalo da bude posldenje utocjhiste i da to nije kraj zhivota, a on kako je njemu tako lepo – Nema tu shta da se pricha, ona ako me voli ostacce sa mnom i ako joj kazhem da ne izlazi ispred kapije, ne mozhe da izadje. Ako izadje, nema da se vracca. Pa ne mozhe neko jednog dana da me voli, a drugog da me nevoli i tako u krug. – Da to nije malo surovo? Jesi li ti nekada nekog toliko voleo, a da nisi mogao da izdrzhis sa njim? Onda ljudi odlaze, pa se vraccaju. To je normalno. To shto prichas me vishe podsecca na zooloshki vrt, nego na brak! Vidis i majmun kada pobegne iz kaveza, vrate ga nazad i hrane ga i neguju, a ti svojoj zheni ne bi dozvolio da se vrati. – Pogledam nju, pa nastavim – pod predpostavkom da tvoja zhena nije majmun, ti bi se prema njoj ipag gore poneo. Nije li to malo shovinistivchi prizvuk u tebi??? – Ja sam ishao u osnsovnu shkolu, autobusom u grad. Posle sam ishao u srednju skolu, opet autobusom ali u drugi grad. Jedav sam chekao da zavrshim i da ne moram vishe da putujem. Mnogo se manje druzhim od kako sam se ozhenio i to je normalno. Ja sada ne mo00gu da zamislim da odem negde sam, ako igde idem. Odem ponekad do dragstora na pivo sa shuracima. – I ti mislis da je uredu potpuno prekinuti drushtvene odnose koji su postojali pre braka, da to nije malo zaostalo razmisljanje? – Bre, ne znam shta da ti kazhem, ja volim da proshetam sa psom do vinograda ili fudbalskog terena i eto, to mi je lepo. – Srki, ti si i ranije shetao kuchice po vinogradima i bilo je samo pitanje vremena kada cces pocheti da shetas josh i nojeve ili zhirafe. Smejali smo se, svakako iz potpuno razlichitih razloga. On je mislio da ja nemam zle namere, a ja sam svoj cinizam sipao naokolo u njegovo teme i sladio se.
Pitao sam i njegovu zhenu o politichkim aktivnostima, na shta je ona sa nevinim osmehom pogledala svog muzhicca u chijim kje ocima kruponim slovima pisalo – CCUTI KUCHKO! – Oh, oprosti, trebalo je da pitam tvog muzha za tvoje misljenje, poshto ti niti ga imash, niti ga smesh imati. Mislim u sebi – kako im je brak divan – Shovinistichka komedija! Komedija!!! Moram recci (da blizhe docharam) da je milion puta pomenuo gospodjicu Erlenvajn. Kako je pre koji dan gledao fotografije i setio se kako je bila lepa. Secao se svakog detalja, od suknje, preko kose do minjdjusha. Zhena se samo smeshkala, prijatno i kao bajagi manirizovana. Ko zna shta bi se desilo da je dygachije odreagovala. Ja! – Ja bih miu ochi iskopao! – Pravi je ljubomornom i maksimalno joj nabija komplekse. Posle ove posete moje razmishljanje o braku je postalo josh gore.

To nisam ja. Chak se i ne zovem Glorija. Ovo nije deo priche kakav bi trebalo da bude. Niti je ovo skupina pricha koja bi trebalo da proizvede jedno oseccanje. Shta je bilo pre – napisano je. Ovo sada je plach. Plach koji se ne chuje. Ne bih znao da objasnim poreklo ovog sna, bash kao shto namerno ne znam zashto bi bilo shta shto sam napisao imalo vazhnost. Ni ironija, ni cinizam, a kamo li sarkazam, ni prozorska okna koja mi sluzhe da se u njima ogledam ne mogu docharati gorki plach koji se ne chuje, a koji kao oblak kishu, ovde izruchujem. Niti ja pishem da bih neshto napisao niti ti chitas da bi beshto prochitao – to je ochito. Tuga. Smeshna, izolovana tuga kao reciklirani plach. Smeshna je zato shto je nemotivisana (bar nije svesno), izolovana jer je drugachija. Tuzhna jer se deshava.
Jedan prijatelj, slikar mi je reako da nauchim da pletem. Danima sam razmishljao sta bi to moglo da znachi i da li se odnosi na moje minijature, muziku ili pisanije. Nisam shvatio, a pletilja svakako nisam da bih morao! Pozivam fuckbody-ja na druzhenje ne bih li ove suze njime obrisao. Dobijam odgovor SMS-om – Ne znam ko si ti. Ovde Daliborova supruga. On je otishao po oca u bolnicu. Ne znam kada cce se vratiti. – Od svih Erlenvajna na svetu, zashto bash ja moram da budem usamljen, zashto sam bash ja fabrika za reciklazhu suza i agenus tudjeg podsmeha – humora??? Mozhda zato shto i nisam pravi Erlenvajn! Moja svrha je da nasmejem, rasplachem, uzdignem ili zakucam za pod. Da im pomognem da se pokrenu
ili da zauvek padnu. Velika je to mocc koju nisam trazhio!!! Ali da bih bilo shta, ali bilo shta od ovoga uchinio sebi, bio bi mi potreban charobni stapicc koji se ne nalazi u shumi tate Erlenvajna, medju hrastovima ili bagremima. Melo lepka i Ouzo – a cce ovo oseccanje ko zna chega mozhda prikriti. Bez ljubavi, u gradu u kojem se samo hibernira! Odurnog li mesta! Evo crtacca na TV-u. Beg! Erlenvajn...

Glorija. Glorija Erlrenvajn. Dan nakon mnogih i pre mnogih. Svitanje. Od mene vishe necces chuti ni slovo – a bio sam siguran da se slovo ne chuje nego vidi. Hit jebo te! Nije vazhno. Bitno je da skakutavci imaju jednu totalno pedersku pesmu. Na tronu mozhe biti samo jedan! – I wonder: Tko bi to mogao biti? Vreme je za kapsule jabukovog sircceta (sa kojima se ne mrshavi bog zna koliko, ali bar chine da se oseccam mrshavije) i malo spida pa da pochnem dnevnu vozhnju. Sinocc sam dobio novu mushtiklu. Perverzna boja. Ma pusti, ja dobro znam shto je romantika, to sigurno nije ono u tvojim hlachama! – Ha! Pao zhestok seks pre jedno sedam sati. Chetiri puta! Tip je bomba po mojim merilima i ima prelepu dugu kosu. Bas sam kontradiktoran – svidjaju mi se ccelavi (obrijane glave) i dugokosi. Ko o chemu – baba o ushtipcima jel? E, ovaj dan nije. Poseban je! Ja se oseccam posebno! Chik neka mi neko kahe da je danas isto kao i juche. Kad sve saberem i oduzmem, chak je potpuno drugachiji! Vatra ne gori kao shto je gorela. Voda ne kaplje sa slavina kako je juche curila (sada curi vishe). Juche je daska za WC sholju bila cela, a danas je raskomadana i stoji pored sholje. Juche je krevet bio chitav, a sada ima udubljenje na sredini. Na kraju – juche sam bio sam. Danas neccu biti. Dolazi frendica na ceo dan. Pit ccemo Ouzo i slushati neki tresh. Tushiraccemo se zajedno i gadjaccemo se jastucima. Preprichacemo sva politichka deshavanja i lokalne tracheve u poslednjih mesec dana, a uveche idemo da overimo jedan klub. Posle ccemo verovatno oticci kuccama uz novu pratnju (Ovo je samo pod uslovom da ne krenemo na istog dechka, a to nam se prilichno chesto deshava). Jako se dugo druzhimo, pa je logichno da vremenom pochenmo da lichimo jedno na drugo u postupcima.

Glorija. Lolkalna dadilja, poznata po svom snazhnom uticaju na
decu. Dadilja od neprocenjive vrednosti – najjeftinija i jedina dostupna. Placcanje? Mogucce u naturi. Divno plavokoso stvorenje od dve godine i kusur meseci sa super mamom – prijateljicom i oh, zgodnim, ali nedostizhnim tatom, tim pre shto su tata i mama u braku. – Hajde chika Glorija da kuvano jaje sa kechapom! – Meni! Meni! – Tebi, zlato, tebi! – Pojede jedan zalogaj i trchi da mi pokazhe novu tinju (svinju). – Jeste zlato to je guda, a shta guda ima? Ovo su noge, tako? A ovo shta je? To su sike? A shta rade tata i mama u sobi? – Ube! – Pojede drugi zalogaj i pokazuje mi da mu spustim kamion (vatrogasni) sa ormara. Onda rastavi merdevine, pa mi donese da ih sastavim. Ponovo ih rasturi i opet donese i tako dok ga ne pitam – Zlato, hocces da mi donesesh sve zhivotinjice ovde pa ccemo da pravimo kuccicu? Hajde! – Neccu, neccu, necccuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu! – Dobro, a hocesh josh da ruchkash? – Necu! – Dobro, hajde da pijesh lekicc i chaj, pa da spavash, vazi? – Ozbiljno klima glavom, shto je i logichno s obzirom da se i moj pogled cakli. Andjelchicc spava. Posmatram ga. Prelepo stvorenje! Kako bih mu rado maznuo plishanog medveda koji hrche kad ga pritisnesh po stomaku. Shta sad??? Shta raditi u ogromnoj kucci sa josh veccim stepenishtem i dva TV-a? Reshavati ukrshtene rechi i piti pelinkovac? Otvarati Kraljevski pasijans u baru i piti pelinkovac ili otvarati Indijski pasijans i piti pelinkovac? Mozhda piti pelinkovac i gledati u luster u koji sam bar milion puta za sve godine dolaska u ovu kucu, udario. Ukljucujem Pink. Sise neke zhene skachu na ekranu, ton je iskljuchen. Menjam na Holmark – Poaro. Epizoda koju sam odgledao bar deset puta. Paljma pljus – Gospodin Dragan Markovicc Palma posetio je danas porodicu u selu Spichkovcu i obeccao novchanu pomocc za dvanaesto dete. Okupljeni meshtani su u chast... – B92. Sex i grad. Ova serija je pozitivna – Ima zgodnih mushkaraca, feminisitichko raspolozhenje i naravno TRACH, SEX i josh malo sexa. Oh, ne! Samanta je dobila, a ima zakazano sa tako zgodnim frajerom. Zakljuchak. Teshko je biti zhena. Ne mozhes da se jebesh kad ti se dignu dlachice nego morash da vodish rachuna o tome da li su ti plodni ili neplodni dani, imash li ili nemas i da li njemu smeta ako imash menstruaciju, da li su ti noge glatke, da li su ti grudi chvrste, da li je savka dlaka na galavi na svom mestu, nokti uredno lakirani. Ali najvecci pproblem je svakako menzis, ukliko zaboravimo na Samantinu zabrinutost zbog belog drveta u shumici. Budi se malisha, Moram bash sad da prekinem! u tom trenutku kao po dogovoru, dolazi njegova baka. Trchim kucci da dovrshim epizodu.

Why won't you die? Your blood in mine will be fine... – Erlenvajn. Klub na kraju sveta. Zhvalavio se sa jednom ribom kad sam primetio pokrete visokog, ccelavog mushkarca sa alkom na donjoj usni. Tanan, zhilav, naziruccih oblina. – Sori hani, mislim da sam nashao dechka! – Andjele, ako tako nastavish da njishes poubijecces pola kluba! Mozhda to i imash na umu?! – Shta da ti kazhem, palim i zharim! – Da ne mislish da imash malo previsoko mishljenje o sebi?! – Da nemam, ne bi me ni primetio! – Ti si to kao neshto hteo da mi kazhes?! – E, 'aj' kuliraj! – Ti to meni izgleda? – Pa chini mi se da u tebe gledam! – Ok, kad kazhes! – okrenuo sam se navodno da odem, a onda sam se ponovo naglo okrenuo ka njemu, zgrabio ga, krnuo mu zhavku i sabio ga uza zid. Ruku sam mu zabio u gacce i igrao se njegovim analima. Stresao se. Pogledao me je zgranuto. – Pa rekao si mi da kuliram! Bash to i radim! Samo bojim se da je tebi pretoplo! Bash se pitam zashto... Zario mi je jezik u usta i nije me pushtao narednih pola sata. Poremetili smo lokal. Bacali smo se na sve strane, gurali ljude oko sebe i prosipali im picce. Niko nije reagovao, samo su zaprepashcceno buljili. – Ej, ej, lakshe malo, hocces da popijesh neshto? – Mozhe vino! – Sebi sam uzeo Ouzo koji su mi naplatili po ceni obichnog likera jer nisu imali shifru, kazu da to niko do sad nije naruchivao. – Hvala! Samo da ti kazhem da je Ouzo od 0.7l u malo prodaji na snizhenju 500.00 dindzhi. – Vratio sam se na podijum u podrumu. Njihao se kao opsednut. – Hej, hocesh da idemo kod mene da vodimo ljubav? – Da vodimo ljubav?! Da te nauchim nechemu andjele, to se zove karanje. Izraz koji si upotrebio je malo prevazidjen, bar za mene. Chovek koji do tada izgledao kao kuchka koju treba spustiti sa nebesa, sada je bio nezhniji nego iko koga sam do sada upoznao. Manirizovan, odmeren u svojim izjavama i pre svega pazhljiv. Zaista smo vodili ljubav. Ovo nije bilo karanje. To je izliv bliskosti. Preplanulog tena, verovatno od solarijuma, potpuno depiliran. Ljubio sam ga svuda. Lizao ga. Kupatilo je odisalo svezhinom, a ormaric prepun kozmetike o kojoj sam ja samo sanjao. Doleteo je iz sobe. Tushirali smo se zajedno. Skupljao sam svaku kap vode koja se cedila sa njega.
Prosao je dan. Proshao je drugi dan. Zaljubio sam se. Zheleo sam sve da mu pruzhim. Da mu kuvam, perem i sredjujem stan. Chistije i prijatnije stvorenje nikada nisam sreo. Ko bi rekao??? Izgledao je tako okrutno zavodnichki! Kada nisamo bili zajedno, brojao sam minute dok se ne vrati s posla da ga pozovem. Videli smo se jos par puta i onda mi je priznao da je nocci kada me je upoznao raskinuo sa dechkom i da je josh uvek jako pogodjen. To je direktno znachilo da bih mogapo igrati ulogu utehe u njegovom zhivotu, sto ni meni ni njemu nije bio clj. Nisam znao kako da mu pomognem. Josh manje kako da pomognem sebi u ochaju. Pokushao sam da sachekam i da razumem, ali nije vredelo. Proshlo je petnaest dana i nije se javio. Plakao sam, na kraju uccutao. Danas smo se chuli kao prijatelji. Sasvim sam siguran da ga u sebi josh nisam preboleo. Zheleo je da mu uradim numeroloshke predispozicije za naredna tri meseca. Uradio sam ih. Poslao. Ni glasa vishe nisam chuo. Ni rech vishe ne zhelim da kazhem, napishem.

G.E. Dnevna pricha. Probudio me je glas koji me je dozivao. Gloria, Gloria i telefon koji je uveliko zvonio. Cimerka nije mogla da udje. Zakljuchao sam vrata iznutra. Ustao sam. Otkljuchao sam i bez rechi se vratio u krevet. Seccam se da je pokusahavala da me probudi kafom, ali joj nije uspelo. Tako da je popila i moju dozu. Negde oko jedan, ponovo sam se probudo mjauchucci – shto obichno znahi – Micka, 'aj stavi kafu, ljubim te. – Bila je za kompom, pokushavala da obori moj rekord u Dynomite –u, tako da sam chuo samo klik, klik, bum, bum, super combo! Popili smo kafu, isprichali se, zamenili pozicije (sad je ona spavala), ja sam igrao igricu. Postalo je dosadno, pa sam reshio da sredim kuhinju i namestim prokletu dasku za WC sholju koja se raspada svakog dana. Odakle pocheti (pitanje koje uvek sebi postavljam). Pranje tanjira i pribora za jelo, onda ide sherpa, tiganj, zatim ispiranje sunjdjera, novi nanos technosti i pranje chasa i sholja. Sto je bio prepun mrva hleba, ostataka kupusa... Ochistio sam to, ali nisam sam prvo morao da slozhim u glavi da li da koristim Cilit ili Mr. Proper. Nisam nijedno sredstvo koristio. Obichan deterdzhent za sudje. Dosao je na red pod. Prvo metla i djubravnik. Koliko smecca jebo te, na sve strane! E, sada je Mr. Proper naisao kao idealno sredstvo za brisanje poda. Proper drzhimo u boci sa rasprskivachkem od Mera za pranje stakla, tako da za chas pofajtam celu prostoriju i prebrishem. Seo sam, zapalio cigaretu dok se osushi. Jebi ga, zaboravio sam da operem sudoperu. Kada se pod osushio, bacio sam se na sudoperu koja je bila crna od naslaga kafe. Kada bi neko to sakupljao, nasao bi sigurno dvesta – trista grama kafe. Josh kad bi mogla da se reciklira??? Tu sam koristio Cilit! Ala smrdi nas hlor! Pecc se toliko raspalila da sam morao da otvorim i vrata od kupatila i od shpajza, spoljna, sobna, prozor. Svejedno, uporno je bilo pretoplo. Cimerka se znojila u krevetu u sobi u kojoj je inache hladnije. Bacio sam se pod tush. Believe me Dove je fenomanalan, ali perverzno dobar. Kako prija sve iz njihove kolekcije! Nakon dva i po sata rintanja, budim cimerku. Pijemo josh jednu kafu. Stavljam ruchak da se kuva. Odlazim u prodavnicu po sok i kikiriki. Cimerka ide u kupatio, gde cce se zadrzhati naredna tri sata. Taman da ja sve zavrshim. Idem do sestre da se izmerim i vidim kako napreduje moja dijeta. Smrshao sam tri kila i chetristo za nedelju i po dana. Izgleda da je masa nestala sa odredjenih delova tela, ali je stomak josh uvek tu. Shit! Vraccam se kucci. Cimerka je izashla iz kupatila i opet se chuje klik, klik, bum, bum, combo, super combo. Veceramo. Pijemo sok. Sad ona chita knjigu, a ja evo pishem ovu dnevnu prichu da bih usled nedostatka znanja o onome shto cce se tek dogoditi, sad, upravo sad zavrshio!

Glorija Erlanvajn. Ovo je odeljak u kome ccu josh malo pisati o tome kako – Lepo je biti peder u Srbiji! - Bio mi je frend iz detinjstva u poseti. Pozvao sam ga posle toliko godina ne bi li mi pomogao da nadjem neki posao u ovaoj zabiti. Verujem da ccemo posle danashnjeg razgovora nastaviti da se druzhimo bash kao i pre dvanaest godina, pre nego shto se odselio, pre nego shto sam otishao. Bili smo najbolji frendovi u ulici. Nas chetvorica. Svi su bili strejt, dok nisu shvatili, dok im nisam saopshtio da sam gay. Sa dvojicom sam spavao, sa treccim nisam stigao. Sluchajno ga je upucao frend iz susedne ulice, na jednoj rodjendanskoj proslavi. Svejedno, svi oni su me gledali chudno, neki sa onim prezrivim uplashenim, ali jebachkim raspolozhenjem, dok je ovaj, ovaj koji cce danas docci, imao sasvim drugachiji stav. Iskreno, oduvek sam njega zheleo i imao sam prilike da ga upitam tako neshto, ali tako neshto pred njim nikada nije preshlo preko mojih usana. Ovih drugih sam se pomalo plashio. Bili su slokloni ogovaranju. Ponashanje im je bilo kao u bika koji se boji da ne izgubi na svojoj reputaciji. Ipak sa njima sam bio. Sa ovim nikada nisam uspeo. Mogucce mozhda zato shto nikada nisam ni zatrazhio. Doshao je. Prelep. Puno lepshi nego kao dechak sa dvanest trinaest godina. Njegova pojava je protresla moju utrobu. Doteran, nimalo neobichnog ponashanja. Josh uvek je onaj stari kojem nishta ne smeta, koji o svemu razgovara, chija bi reakcija na sve bila takva kao da je sve odavno vecc vidjeno i da nema razloga za paniku ili radoznalost. Visok, tanan, valovite, duzhe, crne kose. Bradica... Razgovarali smo o svim moguccnostima mog zaposlenja, malo o politici, inicijativi za osnivanje NVO-e. Govorio sam brzo. On je listao imenike u telefonima. Popushio sam punu kutiu cigareta i popio shest deci kafe (a zapravo sam zheleo Diazapam). Nakon njegovog odlaska, moj svet, odavno narushen, sada je izgledao josh nesigurniji, josh tuzhniji, apsolutno neizdrzhiv. Plakao sam. Chutao skoro dva sata. Shirio negativnu energiju, zbog koje je i cimerka otishla u drugu prostoriju da uchi. Neimanje ljubavi, partnera, bez moguccnosti da se takva osoba uopshte nadje na vidiku. Stvar koju ne mogu da izbegnem, a tako boli. Sve u ovom gradu je meni toliko strano, kao da nikada nisam zhiveo ovde. Zapravo i nisam. Josh nisam ni sazreo kada sam otishao. Plachem i sada. Do sada je svako primetio da je plach kod mene chesto prisutna pojava. Samo nekad bez motiva, a nekada je taj motiv toliko jak da ga je nemogucce preskochiti, teshko preccutati. Ponudio se da mi pomogne oko svega, pa chak i oko rachunara. Ponudio je i da mi neshto pokazhe, za shta bi bilo potrebno oko deset dana. Ja se pitam kako idrzhati tih deset dana??? Kako nishta ne recci??? Kako oseccati i kriti (to odavno nisam radio)??? Umirem li ja polako u ovom gradu ili mi se samo chini??? Mozhda je to samo magla zbog koje ne vidim put...

Glorija Boy. Sitni su sati. Sutra me ceka puno posla. Ne mogu da spavam. Prodigy mi ispunjava ushne skoljke i vinjak klizi niz grlo. I am The God Of Hell Fire and I've bring you... Charlie said: Always tell your mumy before you go somewhere... Neprestano izbacujem dim kao parna mashina i palim cigaretu za cigaretom. Jedan prijatelj mi je rekao da je temperatura dima koji uvlachimo dok pushimo trista stepeni i da je dobro shto koristim mushtiklu jer ona taj dim delimichno hladi. Osecca se i miris mog regeneratora za kosu. Avonov. Super je. Samo poprskash i pustish da se sushi. Ne ispira se. Kosa mi posle zdravo sija. Hipertenzija. Znachi – pipiti Presolol i Diazepam kao i veccina kardiologa, koji imaju problema sa srcem, sa chasicom rakije. U mom sluchaju to je pola litra vinjaka ako vecc nema Ouzo-a. Jeste kasno, ali nije chudno za frenda da se najavi da dodje da lozhimo. Doshao je. Zalozhili smo par, ispili vinjak do kraja i pojebali se na brzaka chisto drugarski. Dobio je opsesivnu zhelju da slusha Gobline. Tako da smo nastavili uz Cipjonku da skackamo. Otishao je ubrzo. Pocheo sam da radim jednu analizu, ali su mi ochi bile previshe umorne. Brojim do pet. Jedan – opushtam se. Sve je samo san, mogu da premotam napred ili unazad kad god pozhelim i ne moram se nicheg plashiti. Dva – polako tonem u san. Tri – alfa stanje. Plavo ogledalo... Chetiri – tonem dublje u san. Pet – spavam. Potpuno sam miran. Lazhem ko pas! Josh dimim. Slusaham Prodigy i piskaram ovo. Piskaram. Piskarao sam. Vise ne piskaram.

Ko bi to mogao da bude??? Ovo je jedan od onih perioda u kome radim sve što ne bi trebalo da radim. Na pr. razgovaram sa prodavačicom na trafici, čije ni ime ne znam i kojoj se nikada u svom parazitskom životu nisam obratio ni sa – Dobar dan! – ili – Ćao, kako si? – Naime, riba je super talk friend i to odavno znam ali je moj mozak uvek bio dovoljno sebičan da preskoči njenu pojavu – kako okrutno! Kada bi meni neko tako nešto uradio, ne bih progovorio sa njim, a kamo li razmenjivao disci, pa makar umro! Evo jedne sličnosti koja je uvek mogla da nas poveže: Ona mrzi svoju gazdaricu. Ja mrzim njenu gazdaricu. Ne ne volim, nego mrzim! Godinama je posmatram kako furiozno leprša naokolo i svaka njena radnica mi je prirasla za srce onog trenutka kada sam se setio te kučke, kako ih maltretira. Svako može zamisliti situaciju u kojoj se dve osobe koje mrze treću nađu u razgovoru – jezička funkcija olakšanja! Oh, to mi je bilo potrebno. Primer 2.: Danima cirkam pivo u ogromnim količinama i igram Vist sa frendovima pa preko toga još i uvek gubim – gde ćeš veće gluposti. Do sada sam uvek igrao igre u kojima pobeđujem (Remi, Prljavi Remi...). Na kompu najčešće otvaram onaj pasijans koji uvek i otvorim. Na koncu konca, koja je svrha igrati bilo šta, ako u tome ne nalaziš zadovoljstvo?! Važno je učestvovati... – Jeste kurac!
Jedino što sam uradio kako treba je to što sam pogledao jednu noviju gay dramu koja konačno, bar delimično realistično opisuje život dvojice gay-eva. Naravno, na kraju filma sam plakao, ali ja uvek plačem na kraju, čak i kada gledam komediju (danas nema komedije, samo satire i ironije).
Primer 3.: Zove me jedan lik, sirovina – obično mi prija sex sa njim, ali nisam odgovorio ni na poziv ni na poruke. Masturbiram tri puta dneveno (šta li mi je?), mnogo mi je dobro i niko mi ne treba. Osim ako ne nudi ljubav, vezu, blah, blah (would you die for me)... Po milioniti put sam gledao Queen Of The Damned i ne mogu da razumem Džesi – Let me be with you. Let me know everything! – Pa šta će joj ta druga rečenica?! Tuga... Niko ne želi, niko ne traži vezu u ovim krajevima. Čak neće ni da se druže ili preciznije – oni pod ’druženjem’ podrazumevaju isključivo sex. Ovih dana ja nisam taj! Ima još primera. Ali ovo ’pisanije’ nije tome namenjeno.

(segment iz romana)

Sex

2008-10-09T05:15:00.000-07:00

Sex. Na sve strane gola tela, mišići i vlasi kose opale u strasti. Poljupci lete na sve strane, dok jezik se lomata svojom dužinom. Krici, udarci, muzika što para uši, grohotan smeh i tišina nakon svega.
Bacaju se tela sa kreveta na pod i obrnuto, na sto, stolice, uza zid i nasumice. Miris sperme, mokraće i znoja. Lepljivom masom trljam svoje telo, dok drhtim pohotan posle trećeg orgazma. Baci me pod sebe. Smrvi me svojim telom, nek izgubim dah dok budem vrištao. Probij taj led. Probij se do mene . Pokori se svojoj želji i uzmi me što pre...

Iza ogledala

2008-10-09T05:11:00.001-07:00

Ogledalo krije veliku rupu u zidu i tajni hodnik koji čezne da odvede moj lik niz stepenište u mračni prostor koji nestaje u nepoznatom.
Belo platno navlačim kako ne bih video svoj odlazak.
Bez znanja odlazim. Možda sam već i otišao...

Emotional Effect

2008-10-09T05:00:00.000-07:00

Lelujavim stepeništem kojim hodaš moje stope davno otišle su, zaboravivši svoje otiske. Prati taj trag kao znak da negde čekam te. Kad sve se pesme završe i pred sobom vidiš samo beli zid kao prepreku, negde iz pozadine moja ruka potapšaće te po ramenu. To će biti odredište kome si hitao...

Me(n)tal Shock

2008-10-09T04:47:00.000-07:00

Izvrišti mi ljubavnu pesmu koju si pevao njoj. Zaurlaj mi na uvo glasno dok ti žiletom sečem žilice po 'udu', dok ti ruke, stegnute grubim konopcem iza leđa, postaju zelenoplave, dok ti se od straha znoj cedi niz smeđu, drvenu, lakiranu stolicu. Izvrišti mi ljubavnu pesmu...

Malim slamenim cevčicama ti punim rupice i iglicama zapušavam pore. Nalivam te tekućim zlatom dok ne povratiš, a onda iznova. Prste obavijam tvojom kosom i cimam jako dok se grčiš od bola. Gle, u šaci mi pramen plave, nežne kosice ostavljenog ljubavnika. Izvrišti mi pesmu koju si pevao njoj...

Tvoja sam zvezda što ti suze sakuplja, a posle ti ih u lice pljuskom vraća. Moraš biti dobro natopljen. Glođem ti meke bradavice, polako i sitno. Odgrizam jednu, pa drugu i pljujem ih, pa mrsim u tvojim maljama, koje nakon toga hladno, sitno depiliram. Trepavice su ti se kao mrlje zalepile od suza i zlata, benzina i nafte. Sečem ti tupim nožem srednji nožni prst i pržim ga u ulju, na plinu, tu ispred tvog nosa kako bi miris mogao da osetiš. Nabijam ti ga u usta nedopečen, krvav i vreo. Spuštam se niže i sečem još jedan mali prstić i nabijam ti u analni otvor. Smeštam ti veliki usijani ražanj dok ti stiskam i širim zadnjicu. Kad već vrištiš, izvrišti mi ljubavnu pesmu koju si pevao njoj...

Igram se palidrvcem i kremenom tik ispred tvoga oka. Treseš se. U trenutku kada zasija plamen vatre, brzo se gasi u pihtijastoj masi iza tvoje zenice. Grejem metalnu kašičicu jednom rukom, dok u drugoj držim kolač od jagoda. Prilazim ti vrlo sporo i dajem ti da lizneš šlag, međutim kašičica brzo zalazi duboko u tvoju očnu duplju i vadi staklasti kliker. Zašto ne vrištiš?! Izvrišti mi ljubavnu pesmu koju si pevao njoj...

Odvezujem ti ruke i krv ti se ponovo sliva u ledene bezbojne šake. Vrlo brzo zglobovi ruku dočekaju sečivo sekire i krv se sliva mnogo brže i prlja moj tepih – suvenir. To nije smelo da se dogodi! Besan te udaram u potiljak. Ćutljiv si, ne vrištiš. Vrišti! Izvrišti mi ljubavnu pesmu koju si pevao njoj...

Ražanj koji odavno ispunjava tvoje debelo crevo, čekićem zakivam sve dublje i dublje. Najednom ti oštri vrh buši kožu iznutra, baš na mestu između vratne jabučice i grudnog koša. Izlazi noseći sa sobom iznutrice i izmet. Još uvek ćutiš, a to me jako nervira! Postavljam te u malu, sivu, limenu pećnicu. Još jednom te pitam – Hoćeš li da vrištiš ili ne?! Ćutiš kao zaliven. Izazvan, palim hepo kockice i zatvaram staklena vrata peći. Odlazim da se tuširam. Krv i sapunica se slivaju niz moje telo i odlaze kroz pet rupica u kanalizaciju, pa u ko zna koju reku. Brišem se žutim peškirom sa malim crnim tufnicama. Navlačim večernju odoru sečem crevo iz zida i puštam gas da ističe. Vraćam se da sredim frizuru. Uzimam ključeve od auta i izlazim. Na izlazu zastajem, palim cigaretu i duboko uvlačim dim. Oh, primetim da sam zaboravio da očistim cipele. Ostavljam cigaretu u pikslu za trojicu pušača, na stočiću kraj vrata. Saginjem se, četkam cipele do punog sjaja. Konačno je i to gotovo. Krećem. Ispred vrata me čeka draga devojka iz komšiluka.
- Idemo na piće draga moja Violet, danas sam jako puno radio, kao po običaju.
- Svakako, dragi prijatelju.
Seli smo u auto. Ruka se brzo našla na menjaču i za nama je samo prašina ostala vidljiva. Stajemo par kilometara niže, kraj jedne visoke zgrade sa velikim prozorima, na čijem se vrhu nalazi elitni kafe... Dok je piće nestajalo iz naših čaša:
- Oh, kakav je ono plamen u daljini?! Kao da se neka prodavnica zapalila!
- Nevažno je, draga moja Violet, to se danas stalno dešava. No, pala mi je na pamet divna ideja! Hajde da iznajmimo hotelsku sobu večeras, kupimo šampanjac i provedemo divno veče uz Čajkovskog. To bi bilo divno! Bas mi je potrebno opuštanje.
- Naravno, dragi prijatelju i meni je potrebno malo provoda. Možemo da pozovemo i neke dečke...
Hm, izvrišti mi ljubavnu pesmu koju si pevao njoj...

Vreli hodnik

2008-10-09T04:42:00.001-07:00

Čitav život maštaš o ostvarenju želja, o sreći svojih staraoca. Očekuješ posao, učiš, dok te tvoja ljubav, uvek spremna, čeka u krevetu, svesna da je bezvredna. Pišeš svoje planove na toalet papiru kako ni jedan mogući korak, koji bi te doveo cilju, ne bi zaboravio. Godinama sakupljaš vizit karte ljudi koji bi ti mogli pomoći. Svaki dan provodiš u nadi kako će jednom svakako, biti bolje. U jednom trenutku, nakon puno muke, sakupivši sve premise, krenućeš u osvajanje...
Gaziš tragove svojih želja pred sobom, veseo i pohlepan. Ne očekuješ nikoga, kad te čizma natopljena snegom poljubi u potiljak i hladno sečivo ti pređe preko grkljana. Krv lipti u naizmeničnom mlazu. Pao si. Grcaš dok ti se pred očima zaustavlja auto od kojeg samo vrelu gumu na ledu možeš videti u krupnom planu. Šutkom u čelo bivaš pomeren. Već kroz maglu vidiš, otvaraju se vrata i visoka štikla crne boje prikazuje ti se tik pred nosom. Bivaš zaleđen promajom prilikom zamahivanja duge krznene bunde po kojoj prska tvoja krv i ostavlja fleke kojih se gospa gadi. Pruža ruku i daje nešto šuškavo, čuješ, biću iznad tebe, izvan tvog vidika. Naglo, nakon prividnog maha vetra, osećaš toplinu. Dama se vraća u auto, prekriven si bundom. Auto ostavlja trag i miris benzina u vazduhu dok ti u zamrle oči uleću grudvice leda pomešane sa dimom. Čuješ pucanj koji ti zenice proširi i osetiš tupi bol – metak u kičmi, dok se krzno bunde razletelo na mestu gde je probijena. U zvuku tramvaja koji dolazi izdvaja se tiho, tebi pojačano, hrskavo brzo udaljavnje koraka. Usporeno vreme, sluh sve pretvara u jedan neartikulisani ton. Pri jednom treptaju u oku ti se odražava sjaj farova koji bacaju svetlo. Zvonjava, užasna zvonjava u tvojim ušima prekinu se kada te točkovi tramvaja u komade razneše i razbacaše po putu zavejanog bulevara. Nema više pogleda, ni zvuka, ni osećaja. Mala, gladna kuca ti odosi šaku da nahrani svoje mladunce, dok druga liže tvoja smrskana leđa. Gavran se obrušava i kljuca ti oko. Pacov ti grize cipelu, pokušavajući da dođe do tvog stopala. Naglo, sve gladne životinje beže i pristiže plavi auto sa belom štraftom po sredini. Uzalud policiji sve što čini sakupljajući tvoje delove, jer tebe više, oh, još kako, nema. Zaključak se svodi bez osnova. Zver je ponovo rođena...

Rađanje

2008-10-09T04:36:00.000-07:00

Korak. Metalni zvuk nestaje kroz belu, svetlucavu prašinu, gubi se u magli, pred tramvajem i milion istih, iskrivljenih lica. Da, to sam ja – Juče, Danas, Sutra. Nisam ni blizu poznatih ti prikaza iz priča, krećem se kroz zvuk i odišem podzemljem. Nevidljiv sam i trajan. Pakostan i mržnje pun, original tvorca tvog. Možeš me videti tek kao nestvarnu figuru, kada dim iz pluća ispustiš i pokušaš da udahneš. Samo ćeš pokušati, a nećeš stići jer umireš kad mi senu primetiš kako krišom posmatra te. Hranim se tvojim mislima, tvojim osećanjima, tvojim mesom, krvlju. Nećeš ni znati kad se budem tobom hranio. Smejaćeš se, bićeš uzavreo u strasti i puštaćeš krike i tek negde blizu svtlosti, shvatićeš da ista za tebe ne može da postoji jer sam je svu proždrao, a tvoje biće odavno svario. Živiš u meni, kao misliš pala je noć, a to sam samo ja, svuda okolo, moja nežna i ledena utroba. Velik sam kao svemir, dovoljno jak da te u šaci smrvim kao poslednju grudvu peska velike pustinje. Bežaćeš, trčaćeš preda mnom i drugi će misliti da si lud. Zaključavaćeš vrata pred sobom, prva, druga, treća, a već na četvrim opet te čekam ja, već naspavan i opet čio, jer sam pokret tvoj spori davno prevazišao i brzinu svetlosti užasa pokorio. Moje ruke ti telo maze, razmazuju ti krv po telu dok sanjaš sopstveni znoj u orgazmu. I gle, jednom u kakvoj mori, padaš, dugo padaš i kako bajke nalažu budiš se, ali u mojim rukama bespomoćan, uplakan i zapišan, dragi moj doručku. Onda vidiš ostvarenje davnog prokletstva. To sam samo ja – Juče, Danas, Sutra, tvoje rađanje i smrt, greh i dobro delo, karma, večnost, mrak.
Samo gubiš vreme u svojim molitvama, jer ja dolazim i bez njih, kao oličenje sopstvenog ti ega velikog kao planeta. Ipak, veći sam, nego što tvoj jadni, mali mozak može i predvideti. Ja sam početak i kraj, alfa i omega. Sve sam što ne želiš i sve što želiš. Učinio sam te malim, bezvrednim, nejakim i setnim. Gutam te kao ostvarenje jedinog ti plana – da ugušiš sebe i svoje strasti. Mrtvac koji sanja da je živ dok mu se telo raspada pod starim drvetom – moje je vlasništvo, to si ti. Biću tvoj ljubavnik, sredstvo kojim ubijaš i ono kojim se ubijaš. Biću tvoj zauvek, bićeš moj zauvek. Hm, to sam samo ja – Juče, Danas, Sutra.

Korak. Metalni zvuk nestaje kroz belu svetlucavu prašinu, zabija ti se u koštanu srž i kida muskulaturu.

Terribly Away

2008-10-09T04:23:00.001-07:00

Posmatram te, ne dišem. Bežim od uličnog svetla kako me susedi tvoji ne bi videli. Sada je sve to tako daleko, predaleko. Ipak, ne zaboravi odakle si došao i kuda si pošao, bar pogledaj kojim putem sam poslednji put otišao. Pronađi me i opet odvedi me iznova, ovog puta u neku bajku, a ne u dramu u kojoj me visine mame na dole.
Tražim predah u drugim ljudima, nekim meni stranim državama. Vrtovi mi sada služe da im sećanja na tebe poklonim. Rastureni ventilator i propeler koji juri da pokosi moja očekivanja i ja bežim, bežim, ne može me stići. Užurbana zmija ispred ruža gađa me trnjem i zube kezi. Dozivam je tvojim imenom. Prišla je i poljubila me meko u obraz i poznati dodir mi je cevanice prodrmao.
Da sve zidove srušim ispred sebe, pitam se da li bih mogao na tebe naići? Da li bih??? Samo kada bih znao, pa da sve pred sobom raznesem i visoke zgrade, koje odavno ne izgledaju onako kako sam ih poznavao. Sve je sad drugačije, sve je tako daleko.
Telefonskog zvona se ne sećam, dugo ga nisam čuo. Pamtim cvrkute ptica iz kao urbanih delova i prvog mirisa lipa. Tvoj osmeh pamtim, pokrete i nežnost koju si retko umeo da pružiš. Slana tečnost mi natapa obraze i usne se suše na vetru. Plač ispod samog dna mojih osećanja. Smeh od ludila u averznoj potrazi za nečim što je odavno nestalo. Čežnja…
Opraštam sebi svoje greške maštajući kako i ti isto činiš, negde iza, a možda, nadam se, ispred mog vidika. Sve što pogledam na tebe liči, ali sve što dotaknem u drvo se pretvori, hrapavo i nezgrapno.
Slutim jaku kišu, slutim usamljene dane, nebo puno mraka i velike talase ćutanja. Sve je tako daleko, a samo izgleda kao da je blizu. Predaleko! Vrati se, zagrli me, bar još jednom me poljubi onako strasno, kako samo ti umeš. Reci mi da voliš me . Ništa više ne tražim, jer sve je tako daleko, predaleko sad…

Beg

2008-10-09T04:16:00.000-07:00

Pogled ti sluti nemušti nemir. Usnice se nemirno tresu na vetru i gubi ti se sluh sa zimskim fijukom. Nespospoban da kreneš put usnule staze, tražiš pomoć davno zaboravljenog straha. Gubi ti se misao pod glasom, svaki ti osećaj sada postaje lažan i trenutak ubija maločas stvoreno čudo. Iz grma te vrebaju sakriveni krici kao sećanja u zasedi. Ruke ti traže izgubljeni dodir otuda gde plačom bio je obrisan. I baš kada setiš se da bio si tu kada je vreme odnosilo tvoju snagu, shvatiš da je već sledeći minut uzrok tvog bitisanja, a paranoja jedini proizvod tvog bića.
Dresiraš svoju senku da za tobom briše tragove kako te ne bi negde sustigli i pitali kako se zoveš. Misliš pobegao si, a ispred tebe lik te iz ogledala zaustavlja da pita odakle si. Bežiš dalje... Kažeš sebi dobro si sve podneo, a srce ti se iz nožnog malića javlja pitanjem: Kako si? Um ti govori da su te svi zaboravili, dok se oko tebe vrzma milion poznatih prilika sa izrazima lica na kojima piše: Bilo nam je lepo dok smo radili zajedno. Koga sada sanjaš mali čoveče?
Plutaš sa svojim krevetom samo misleći na lepe snove, kad te jastuk koji grliš prene pogledom istine. Tražiš izgorele lutke u pepelu, a nalaziš samo plamenom načete maske na kojima bore govore o starosti, kao godovi na panju. U okovima držiš sopstveno čedo, kako kao život ne bi za tobom krenulo. Podhranjuješ režanje psa na uzici kao lični bes od koga se bojiš da ne zalaje. Samoća ti grize kožu, te ludilo kao melem na ranu stavljaš. Listaš knjigu i sporo gutaš redove kako bi na sopstveni greh – načinjeni incest sa samo svojim zlom zaboravio. Ruga ti se polomljeni ključ iz ključaonice i ne dozvoljava da iz postojanog izađeš na nepostojano. Nasciniraš u pokretu velikog kućnog pauka po paučini vezanoj premisama tvoga uzdaha. Trajanje od tebe traži da uložiš napor, a ti si uvek nekako slučajno, u datom momentu mrtav...
Tvoja bol rasipa se kao kiša po auto-putu i troši lako, kao najsitniji novac u vreme inflacije. Stvarno usnuo tek pod hipnozom ostavljaš svoj put koji vodi u samo tvoje carstvo od beskrupula, nekoj drugoj uplašenoj gazeli kao idiličnu depresiju vremena u kom se rodila. Narko, kao cvet u tmini, uspevaš da svoje biće predaš nekom tuđem zaboravu i ponovo zablistaš mali, kao najmanja želja nevinog deteta u prvom danu svoga života. Tražiš osmeh u majci koja krije svoje modrice i strah od supruga. Još slep, tražiš svetlost u slučajnom luftu koji prave vrata i pod. Nemilosrdan tren spajanja nedokučivih segmenata tvoga bića razbija ono malo čovečjeg što je ostalo u tebi sakriveno...

Teši me

2008-10-09T04:11:00.000-07:00

Nisam ja urlike u sebi sakupio da bih nevidan postao. Prosucu ih uz smeh po asfaltu dok budem se kotrljao u nepovrat, hiljadu i nešto kilometara daleko od mesta gde sam te sreo.
Opet neću biti tu da vidim kako odlaziš, kako si i došao. Srećan sam zbog toga. Teši me, hajde teši me.
Utopiću noć u alkoholu i dane naredne u pilulama, no biću srećan kao pre. Zato, teši me, hajde, teši me.
Nećeš videti trag svetlosti u mojim očima niti suze koje brišu ga. Neću videti osmeh koji mami me i biću srećan. Teši me.
Briši me iz sećanja kao da me bilo nije, briši me iz adresara, nemoj me više pozanavati. Možda drugi put tu ostanem. A sad teši me.
Nisam ovu bol pred tobom sakrio i na papir bacio da bi je ti kao knjigu isčitao. Samo sam korak ubrzao i nestao. Biću srećan. Zato teši me.